Dirty South

Text bi trebalo da bude objavljen u februarskom, 104. broju Mensinog biltena, pa je zato došlo do manje promene stila pisanja, pojednostavljivanja utisaka s koncerta i navođenja podataka koje bih inače podrazumevao da znate; eto, stavljam vas iznad njih! Kad bi znali, kad bi samo znali, ih…

Poslednjeg dana januara, osam godina nakon albuma Dear Heather, voljeni Lenard oglasio se novim albumom Starih ideja (Old Ideas), koje su sve samo ne stare, što i za njega može da se kaže, uprkos godinama. Suptilni starčić danas zvuči relevantno, modernije nego neki koji imaju dvostruko ili čak trostruko manje godina, a kad je bio njihov vršnjak, kudikamo rafiniranije revolucionarno (i)stupio je na muzičku scenu; relativno kasno, posle mnogo godina pesničenja, koje je ostalo glavno, što ne znači da je muzika na bilo koji način sporedna, naprotiv! Show Me the Place prva nas je osvojila krajem prošle godine, imenujući ga „ukroćenim Vejtsom” (Tom se, takođe, [od]lično oglasio pred kraj 2011, opet posle niza godina, i zauzeo mesto na mojoj, ali i na svakoj drugoj bitnoj godišnjoj listi albuma); Darkness sledi „pokazivanje mesta” pre izlaska albuma, laskajući svetu nazivajući sebe tminom, a pleneći nadom za takvom (ne)starošću. Show Me the Place mogli smo, naravno, odmah da čujemo i u Peščaniku, a onda i ceo album na sajtu engleskog Gardijana; Milina & Toplota (da se poslužim nazivom pesme svog omiljenog domaćeg benda Autopark). I vi imate prilIQ da se divite albumu i čitate intervju Džarvisa Kokera (pevača, tekstopisca i frontmena benda Pulp i BBC-jevog radio-voditelja) na: http://www.npr.org/2012/01/22/145340430/first-listen-leonard-cohen-old-ideas. Posle prvih slušanja, favorit je predivna Come Healing milog ženskog hora koji ga i inače prati, a onda i završna Different Sides, koja dostojno zatvara više nego dostojanstven album. Ovo je i prilika da se evociraju utisci sa beogradskog nastupa, pa  ih zato čitate u nastavku.

Leonard Cohen, 2. 9. 2009, Arena: First, he took Belgrade

Then, he took Jagodina (First, we take Manhattan [Then, we take Berlin])! I još uvek je nije vratio, a bio sam i u Grčkoj da je potražim jer je jedna od sledećih kota na turneji bila upravo ona. No, vratimo se iz Grčke na koncert, iako je održan ranije; trebalo je ući ranije nego što sam ušao, jer sam stao u pogrešan red te propustio da me (od)igra do kraja ljubavi (Dance me to the end of love), ako je to prvo radio, kao u Londonu (divni dupli disk sa tim koncertom kupio sam nedavno, 2012, u Nici, za 5 evra!). Međutim, u odnosu na londonsku set-listu to ne bi bila jedina razlika jer je na kraju obukao čuveni plavi kišni mantil (Famous Blue Raincoat), jedan od onih u koje sam se zaljubio; još da nas je u njemu poveo u „Čelsi hotel” br. 2 (Chelsea Hotel No. 2), interesantnosti (kišnoj) nigde ne bi bilo kraja. A nije da je manjkalo vlaženja (očiju), knedlosanja (grlenog) i ježenja (svih kosmatih delova tela). Da ne nabrajam sad šta je sve izveo pre nego što je pokušao da nas napusti (I tried to leave you, što mu, naravno, nismo dali, zbog čega se našalio i izmamio osmehe, što je, inače, bila karakteristika celog nastupa), uglavnom, nisam primetio da je bilo šta falilo u odnosu na pomenuti London (štaviše, bilo je, čini mi se, više pesama), osim prostora na tribinama, koji je bio skučen kad je trebalo da se igra, a u suprotnom, što je češći slučaj, pokušao je da (bezuspešno) utiče i udalji nas od simpatičnog čove koga, iskreno se nadam, ne vidim poslednji put, makar i odatle…